DOMOVINA GABRIJELA GARSIJE MARKESA – KOLUMBIJA

Za ljubav bilo koje vrste je potrebna energija…i inspiracija… Da bismo to imali fali nam energija i koncentracija….uz najbolje energetsko piće Fast Energy Drink dobijate sve…

„Mnogo godina kasnije, pred strojem za streljanje, pukovnik Aurelijano Buendija morao je da se seti onog dalekog popodneva kada ga je otac poveo da upozna led.“ 

Milioni kopija ‘’Sto godina samoće’’ na svim jezicima i Nobelova nagrada za knjiżevnost krunisali su rad koji se probio prenoseći se s usta na usta – i kako voli da każe pisac – najopipljiviji su dokaz da avantura fenomenalne porodice Buendija-Iguaran, sa njihovim čudima, fantazijama, opsesijama, tragedijama, incestima, preljubama, pobunama, otkrićima i uverenjima, predstavlja, u isto vreme, mit i istoriju, tragediju i svetsku ljubav.

Garsija Markes je bio tiho i stidljivo dete, opčinjeno pričama svog dede. Sve klice budućih dela nikle su u kući u kojoj je živeo, u pričama o građanskom ratu, masakru, dolascima i odlascima tetki i nezakonitoj kćeri dede. Deda mu je umro kad je imao 8 godina, a kada mu je baka oslepela otišao je da živi sa roditeljima u Sukre.

Inspiraciju za delo “Sto godina samoće” dobio je kada se vratio u babinu kuću u Arakataki. “Ukleta” kuća vratila je uspomene, a ceo grad je izgledao kao mrtav i zaleđen u vremenu. Ranije je skicirao priču o svom iskustvu u kući, stoga je roman trebalo da se zove “Kuća”. Nažalost, godine 1952. priču je odbio prvi potencijalni izdavač. Godine 1955, dok je Garsija Markes bio u istočnoj Evropi, njegovi prijatelji su bez njegovog znanja odneli rukopis drugom izdavaču. Ovaj put, rukopis je objavljen. U Evropi je radio kao novinar za različite listove, a 1958, inspirisan revolucijom na Kubi, započeo je prijateljstvo sa Fidelom Kastrom. U januaru 1965. Garsija Markes i njegova porodica su se vozili na odmor u Akapulko kad ga je obuzela inspiracija: našao je svoj glas. Prvi put u dvadeset godina kao da je udarac groma potpuno osvetleo njegov Makondo.

Nakon godinu dana rada Garsija Markes je poslao prva tri poglavlja Karlosu Fuentesu. Bližeći se zavšetku dela, smeštao je sebe, svoju ženu i prijatelje u roman, i na poslednjoj strani otkrio je ime svog romana, “Sto godina samoće”. Objavio je roman u junu 1967. Tokom prve sedmice svih 8000 primeraka je bilo prodato. Delo je prevođeno na desetine jezika i osvojilo je četiri međunarodne nagrade. Posle objavljivanja Sto godina samoće, oktobra 1967. odlazi u Barselonu, gde upoznaje mnogobrojne pisce i izdavače, i samo posle godinu dana odlučuje da prestane da daje intervjue, jer je u Barselonu prvobitno došao zato što ga niko ne poznaje. Tih godina ojačava veze sa Pablom Nerudom, koga je upoznao 1958. Godine 1971. dolazi u Pariz da ga poseti i na izlasku iz aviona saznaje da je Neruda dobitnik Nobelove nagrade za književnost, ali da je izjavio novinarima da je nagradu zaslužio Garsija Markes.

Garsija Markes je dobio Nobelovu nagradu za književnost 1982.godine.  Njegov govor pri dobijanju nagrade zove se La soledad de América Latina. Bio je prvi Kolumbijac, a četvrti Latinoamerikanac koji je dobio Nobelovu nagradu za književnost.

Ostala Markesova dela:

Pukovniku nema ko da piše (1961)

Jesen patrijarha (1975)

Ljubav u doba kolere (1985)

Vesti o otmici (1996)